HOCU DA MI SE NESTO LEPO DESI ODMAH

...Opet promena vremena. I to opet u nedelju. Nemam pojma dali se ovo desava svima ili samo meni. Kod caleta na rucku sam se razbio kao svinja i dosavsi kuci, legao sam u krevet i spustio roletne. I to je to. Samo sam drh­tao u krevetu i njusio jesen, koja je trebalo da pocne sedam dana kasnije. U medjuvremenu sam toliko zavoleo sva godisnja doba, da smo na kraju poceli da se jebemo. Tacnije, godi­snja doba pocela su da jebu mene. I redovno me rana jesen baci pravo u srednju skolu i ja se skvrcim i tresem na krevetu dok me sibaju uspomene pomesane sa uspomenama koje su se dogodile kasnije, pomesane sa uspomenama ko je su se dogodile ranije, sve to zajed­no, udruzenim snagama, sva ta porno-klimatska armija secanja jebe me pa me rastura. Vi­se se i ne secam nekih konkretnih dogadjaja. Otkako sam napisao Ples sitnih demona nisam vise siguran ni sta se zaista desilo, a sta sam izmislio. Samo se ukljucim u neko blejanje na nekom stepenistu, samo od jednom sebe zateknem kako sam pobegao sa casa, samo od­jednom sebe zatek nem kako pustam ploce i cmizdrim, i sve to, svaki put prozivim... Marko Vidojkovic